Ауторски текст директора Канцеларије за Косово и Метохију за Политику

Фебруар је за грађане Србије празнични месец, месец Сретења. У том дану концентрисано је наше сећање на три кључна тренутка савремене националне историје: почетак српске револуције, када се као нација враћамо на политичку карту европе, затим доношење Сретењског устава, којим смо се између осталог дефинисали као модерни политички колектив, и коначно обнову државности. Говорим о обнови државности, јер нововековна српска држава није изникла ни из чега, она настаје захваљујући више векова чуваној и негованој државотворној традицији, а на темељима средњовековне немањићке државе. Ти темељи били су и јесу на Косову и Метохији, и са том свешћу су у бој кретали Карађорђе и његови устаници, иако ће проћи још век пре него што Стара Србија буде ослобођена и враћена у окриље српске државе. Укратко, Сретењем славимо епопеју васкрса српске државе.

Фебруар је, међутим, у протеклих десет година за сваког Србина и лојалног грађанина Србије и месец туге и бола, јер у том месецу је група сецесиониста, на делу наше територије, и то на њеном највреднијем делу, једнострано прогласила отцепљење од наше државе.

Једна самоникла творевина, без икаквог утемељења, покушала је да пре десет година постане на простору који читава српска нација препознаје као своје извориште. Настала је насиљем, и уз подршку насилника. Међутим, не може се негацијом српске државе било шта градити на Косову и Метохији, на српским темељима. Албанска национална држава постоји западно од Проклетија, али ње не може бити на Косову и Метохији, јер (да парафразирам старе Грке и Латине) ни из чега нешто не бива. Косово и Метохија је било и биће српско суштином.

Подсећам да је одлука парламента у Приштини којом је једнострано проглашена сецесија дела Србије донета без референдума којим би били консултовани грађани Србије, или макар становници покрајине Косово и Метохија. Сецесија је покушана супротно вољи српског народа, и уз директно кршење Устава Србије и противно правно обавезујућој Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. То је учињено у време мира, а скоро читаву деценију након рата, када је Србија, укључујући и Косово и Метохију, била афирмисани члан међународне заједнице, чланица УН и Савета Европе, и увелико у преговорима о стабилизацији и придруживању са ЕУ. У то време, Косовом су владали сецесионисти, а и сада га воде команданти бивше тзв. Ослободилачке војске Косова, формације која је неко време била на списку терористичких организација америчког Стејт дипартмента и предмет бројних међународних истрага за ратне злочине и масовна кршења људских права током и након конфликта.

Иако је лажно представљана као пројекат заштите људских права, тзв. независност Косова је била само цинична геополитичка игра силних и моћних. Али, да видимо где је самопроглашено Косово сада? Оно није члан УН, ни Савета Европе, нити било које друге значајније међународне организације, и више од три четвртине човечанства живи у државама које, упркос снажном и сталном притиску, нису признале ову једнострану и илегалну сецесију.

Српске избеглице, које је требало да се врате по прекиду конфликта се нису вратиле, а близу четврт милиона је и дан-данас расељено. Покрајински главни град Приштина, некада дом више од 50.000 Срба, сада је главни град тзв. Републике Косово, са 37 старијих лица који су једини преостали српски становници. Чак се и српска гробља, у граду континуирано скрнаве и уништавају.

Иако становници Косова и Метохије, сада албанска већина, нису ни консултовани по питању статуса, они су годинама уверавани да ће самопроглашено Косово просперирати и имати економске и политичке користи уколико се одвоји од Србије. На десетогодишњицу једностраног проглашења независности, може се рећи да су њихова очекивања у потпуности изневерена. Са стопом незапоследности од 62%, највишом у Европи, и са 140,000 људи или 10% становништва које је за мање од две године напустило територију и отишло ка Западној Европи, једини који су, како се чини, имали користи од сукоба, у политичком и финансијском смислу, јесу малобројни припадници такозване елите, бивши команданти ОВК и неки политичари из држава које су подржале самопроглашену независност, а који имају приватни пословни интерес у региону.

На десетогодишњицу једнострано проглашене независности Косова, обележавамо десет година од рушења система међународног права и принципа суверености држава. Протекла декада била је декада охрабрења за сепаратистичке покрете који су почели да се буде широм света, и то ће наставити да чине позивајући се на случај самопроглашеног Косова. Оно што су спонзори косовске независности назвали јединствним случајем заправо је постало инспирација многима који верују да посезањем за једностраним актима или насиљем могу да на територијама суверених држава стварају нове псеудодржавне творевине.

Они који верују да се једностраном сецесијом политичке олигархије у Приштини завршава историја на Балкану, не знају ништа ни о историји ни о Балкану. Заставе и политичка уређења су се у Приштини у протеклом веку мењале више од десет пута. Ништа од тога није довело до решења проблема. Србија је спремна да се суочи са проблемом на зрео и одговоран начин, али Србија никад неће ниједним неопозивим чином признати постојање друге државе на сопственој територији. Конфликт два највећа народа на Западном Балкану није могуће решити тако што ће се једној страни дати подршка за неразумне захтеве на рачун друге. Решење, да би било одрживо, мора узети у обзир интересе оба народа.

На крају, шта су резултати тог назови државотворног пројекта сецесиониста на Косову: близу четврт милиона српских избеглица, угрожене српске хришћанске цркве и манастири, процват исламског верског екстремизма, највећа незапосленост у Европи, хронична политичка нестабилност, процват криминала и безакоња.

На десетогодишњицу једнострано проглашене независности Косова, свако објективан мора признати да је сецесионистички пројекат у српској покрајини Косово и Метохија, онако како је замишљен, неуспео, и да је потребно тражити нови вид решења како би се у овом делу Европе успоставио трајан мир и стабилност.